knjige Sveobuhvatna i istančana povest (Radovan Popović: Princ pesnika - životopis Branka Miljkovića, Niš, 2002) Radovan Beli Marković

podnaslovi } Sveobuhvatna i istančana povest Nadahnut i vešt u upornom i savesnom tkanju Čudestvena sen Brankovog šešira

Čudestvena sen Brankovog šešira

kao da mi je preigrala tavanicom, dok sam listao knjigu ovu Radovanovu i dok sam nedoumevao: je li se je Branko baš samoubio, je li mu je, pak, neko zdušno pomogao da promeni svetom, ili je Branka dokinulo ozračenje one svima nam znane nerukotvorene neutronske bombe, prepunjene domaćom zlobom i prazninom, koja je u zemlji Srbiji davno pukla (dok Amerikanci svoju nazbilj bombu ne imađahu ni u nacrtima), pa je njezino, kroz godine i doba, „Gama isijavanje” mnoge ovdašnje duše okljaštrilo, morti i sasma sparušilo, a naoko - ništa; svi smo zadržali čovekoliki izgled, pravo da biramo i budemo birani, i, vrh svega, obdan bar triput da jedemo, vavek s dobrom nadom da će naš „kost” neko drugi uzeti na trošak!

No, ovde prestaje govor o knjizi Radovanovoj i puca modri plik razdiruće sumnje: Nije li svako, među nama takvim kakvi jesmo, ko bi svojim glasom u zemlji Srbiji išta zaustio, morao - bar jednom u veku - pomisliti na nekoju Ksaversku šumu, onkraj Bel Zagreba ili u bližem okolju, i na samospletenu oko grla omču?

Jedan od mojih najdragocenijih u tami sagovornika, veliki pesnik iz Vranja i kavalir reda Baba Zlatinog suvog smilja, Miroslav Cera Mihailović, dao mi je ovlaštenje da, večeras, Branku Miljkoviću, Dis-u, Sretenu Kušakoviću, i svakom od bezgramotne rulje i osione vlasti mučenom i na silu Boga umorenom pesniku u spomen, a Radovanu Popoviću u čast, pod voltama Doma ča-Milovanovog, citujem iz knjige „Lom” sledeće verse: Da se moglo ovde/a da se ne mora/ Nikud ne bi Justin/nikud ne bi Bora.

(O Bogojavljenju, u Domu Milovana Glišića, 2003. godine)